Наука

Свето писмо у време настанка Новога завета

Holy ScriptureУ „новозаветном добу“ постојао је Стари завет, док је  Нови завет био у процесау настанка. Уколико се вратимо у старозаветно време, нашли бисмо се  без Библије у правом смислу речи, те бисмо имали књигу у процесу развоја, која није у стању да изврши утицај на било шта ван ње. У познијим временима Библија је постала заокружена и потпуна јединица, вршећи утицај као завршено дело ауторитативне књижевности.  Међутим, у новозаветном добу можемо, с једне стране, пратити почетке новозаветних књига у неписаним традицијама које су им претходиле, а с друге, пратити утицај већ заокруженог Старога завета. Из тог разлога морамо објединити ове две теме и проучавати начин на који је Стари завет утицао на развој новозаветне традиције и књижевности.

Освећење – троносање храма (први део)

Хришћански храм као богослужбена грађевина јесте место (простор) у којем се хришћани окупљају ради саборне молитве, слављења Бога и заједничког приношења бескрвне жртве. Због тога је у Светом Писму за храм уобичајен назив Дом Божји и Дом молитве, истакли смо у деведесет и петом издању емисије Светотајинско богословље. У оквиру новог издања емисије о светим Тајнама наше Цркве говорили смо о деловима и символици храма, као увид у тему освећења – троносања храма.

Епископ Лукијан: Цртице из раног периода Будимске епархије

Хришћанство је на простор Паноније дошло већ у I веку мисионарењем Светих Андроника и Јуније, сродника апостола Павла, крајем I и почетком II века. (види Рим. 16, 7). Има много археолошких налаза који сведоче о ширењу хришћанства на овом простору, како из времена пре Миланског едикта, тако још више и из каснијег времена. Панонија је, по временом установљеном црквеном устројству, била у оквиру источне Цркве, односно Цариградске патријаршије. Словени су живели у Панонији, дошавши из пра-постојбине, већ крајем V и почетком VI века. Дошли су заједно са Аварима, а основали су своје кнежевине: Моравску и Доњу Панонију. Године 796. Пипин Мали је поразио државу Авара у Панонији и та територијa је постала део Франачке краљевине. У црквеном погледу краљ Пипин је Панонију (десну обалу Дунава) изузео од Цариграда и предао у јурисдикцију Рима, мада Црква у то време није била подељена.

У сусрет празнику: Свети цар Константин и царица Јелена

Свети цар Константин и царица Јелена најзаслужнији су што је после страшних прогона у Римском Царству светост Христове науке засијала на просторима којима и ми припадамо. Тек је од времена цара Констатина Црква Божја могла у миру да сведочи име Господње. Спомен на Светог равноапостолног цара Константина и мајку његову, царицу Јелену, наша света Црква прославља 3. јуна по новом, односно 21. маја по старом календару.

Нема љепше вере од хришћанске

Када говоримо о Цркви ми често потпуно погрешно подразумијевамо да је то једна људска организација или сервис који треба да задовољи одређене религиозне или духовне потребе у нашем животу. То међутим, није тако. рква није никаква организација, него је она живи организам, она је Тијело и то васкрсло и обожено Тијело Господње.  Она нема само историјско-социјални карактер, јер глава и крајеугаони камен тога Тијела је  Друго Лице Свете Тројице, Син Божји, Господ наш и Спаситељ Исус Христос. Он је дошао у свијет и узео на себе људску природу потпуну и неокрњену, и једанпут за свагда нераскидиво је сјединио са божанском природом у својој личности. Својом васкрсењем из мртвих, својим вазнесењем на небеса он је избавио људски род од смрти и ђавола и ваздигао, узнио човјека на ниво божанског живота, те је тако дао могућност свакоме ономе који кроз свету тајну крштења уђе у Тијело Његово, у Цркву, да и он може учествовати у том божанском животу. Управо због тога Црква није организација него је она сама чињеница, сам факат нераскидивог општења између Бога и човјека, а самим тим и заједнице свих људи међусобно који са Богом опште. Та заједница, као прототип свога постојања, има заједницу Три Божанске Личности Свете Тројице, једнога Бога у Три Лица.