Госпојински пост

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, тако да православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180).

Свети мученици Макавеји

Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у Књигама Макавејским, а на небу - у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу.

Изношење Часног крста

Празник изношења Часног крста Господњег првога августа установљен је у Грчкој од цариградског патријарха Луке за владе цара Мануила, а у Русији - од митрополита кијевског Константина и епископа ростовског Нестора за владе великог кнеза Андреја Јурјевича. Овај празник би установљен са следећег разлога. Цару Мануилу и кнезу Андреју, који се нахођаху у међусобном миру и братској љубави, догоди се да у један исти дан крену у рат: Мануил из Цариграда на Сарацене, а Андреј из Ростова на Бугаре. Јер у то време велики кнез Андреј живљаше у Ростову, а Бугарима (= Волгари) се називаху незнабошци који живљаху на доњем току Волге, од чега и добише своје име Волгари. И Господ Бог дарова обојици потпуну победу над непријатељима: грчки цар победи Сарацене, а руски кнез победи Бугаре и покори их себи, начинивши их вазалима своје државе.

Свети мученик Евдоким

Свети праведни Евдоким бејаше родом из Кападокије, син побожних родитеља, Василија и Евдокије. За царовања Теофилова он служаше у војсци, и вођаше врлински живот, усрдно држећи све заповести Божје, пребивајући у посту и уздржању, у молитви и сузама, марљиво читајући и изучавајући божанствене књиге, чинећи обилну милостињу ништима и убогима, сиротама и удовицама, помажући цркве и манастире, и указујући свима самилосну доброту. Он очува беспрекорном и девствену чистоту своју. Јер он беше толико целомудрен, да никада није хтео разговарати са женама, нити гледати на њих; чак не допушташе да жене долазе к њему, осим мајке своје, коју синовски поштоваше и с којом разговараше. У свима разговорима он је чувао себе од празнословља и таштословља, претпостављајући ћутање многоговорљивости; клонио се оних који празнослове и говоре глупости; а лажи, клевете и осуђивање других, није хтео ни да слуша. Једном речју: он душу своју украшаваше свима врлинама. Усред метежа и сујете светске он беше као крин усред трња, и као злато усред огња. Њему ни најмање не могаху нашкоднти ни искушења света ни напади страсти.

Преподобна Мати Ангелина Српска

Ова света и преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству, и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја.

У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита, кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на светој Ангелини видео прст Промисла Божјег, који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу.