Преподобни Петар Коришки

Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг.

Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.

Свети свештеномученик Ђорђе (Богић)

Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Magnum crimen (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле Светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима.

Свети свештеномученик Јоаникије Црногорски

Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Његови преци су живјели у Цуцима у Катунској нахији, а одатле су се одјелили почетком 18. вијека и настанили се у Боки. Отац му је најприје радио као поморац, а потом као разносач у пошти. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду, гдје је положио и професорски испит из богословских предмета.

У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму Светога оца Николаја. Постављен је за протског капелана у Котору и на том положају је остао до краја новембра 1918. године. У периоду од фебруара 1916. године до новембра 1918. године служио је и као резервни војни свештеник. Крајем новембра 1918. године постављен је за администратора парохије у Петровцу, гдје је по положеном парохијском испиту постао стални парох. Премјештај на дужност суплента цетињске гимназије затекао га је 30. октобра 1922. године, када је премјештен у нижу женску гимназију и женску учитељску школу на Цетињу. У том периоду био је и хонорарни професор Цетињске богословије. Са Цетиња је 1925. године премјештен у Београд, у Прву мушку гимназију. На тој дужности га је као обудовљеног свештеника затекао и избор за епископа будимљанског. Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи српски патријарх, одликовао га је црвеним појасом, а на Велику Госпојину 1925. године и чином протојереја (Биографски подаци Митрополита Јоаникија узети су из "Гласника СПЦ" број 5 из 1940. године).

Житије светог Јустина Ћелијског

Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Свети апостол Јерма

Свети апостол Јерма би један од Седамдесеторице апостола. Споменут у посланици апостола Павла к Римљанима (Рм 16, 14). Родом је био Грк, но живео је дуго у Риму. Био је епископ у Филипопољу, и завршио је свој живот мученички.

 Саставио је врло поучну књигу Пастир према откривењима ангела Божјег. Јерма је био богат човек, но због греха својих и својих синова падне у крајњу сиромаштину. Једном на молитви јави му се човек у белој одећи и са штапом у руци, и рече му да је он ангел покајања, који је њему послат до краја живота његовог (Јерминог). И даде му ангел дванаест заповести: 1. веровати у Бога; 2. живети у простоти и невиности, не злостављати и давати милостињу сваком ко проси; 3. љубити истину и избегавати лаж; 4. чувати целомудреност у помислима; 5. учити се трпљењу и великодушности; 6. знати да уза сваког човека пристављен је по један добар и по један зао дух; 7. бојати се Бога и не бојати се ђавола; 8. чинити свако добро и уздржавати се од сваког зла дела; 9. молити се Богу из дубине душе с вером да ће се молитва наша услишити; 10. чувати се од туге, као сестре сумње и гнева; 11. испитивати истинита и лажна пророчанства; 12. чувати се од сваке зле жеље.