Свети свештеномученик Поликарп Смирнски

Смирна је град у покрајини званој Јонија, у Малој Азији. У том граду епископоваше свети Вукола. У дане апостолске беше тамо једна побожна и богобојажљива удовица, по имену Калиста. Њој у сну би јављено и наређено од анђела, да узме код себе мало сироче, овог светог Поликарпа. И она га узе, и васпита га у побожности, и беше јој уместо сина, јер беше бездетна. А кад Поликарп порасте и постаде пунолетан, она му повери целу своју кућу. Једном она отпутова далеко од куће ради својих имања, и задржа се доста дана. За то време блажени јуноша Поликарп, чинећи милостињу ништима и убогима, сиротима и удовицама, и раздајући просјацима хлеба, вина, јелеја и остале намирнице, он испразни сва складишта своје госпође хранитељке. A то учини, јер беше веома милостив.

Недеља Православља

На самом почетку Часнога поста, у њену прву недељу, наша Света Црква Православна обележава успомену на једну од њених великих победа, или како рече један Божји угодник, не само на једну победу и једног победиоца, него на дугу бројаницу од победа и читаву восјку победилаца. Благословене и свете душе одредише овај дан да нас подсећа на многобројне победе наше вере, да нас подсете да не заборавимо, да нас охрабре да не клонемо, да нас загреју да се не охладимо, и да нам отворе вид духовни да не заслепимо и у слепилу се не предамо непријатељу.

Недеља Православља је победа Цркве као целине и Црква је тај победилац који се спомиње и прославља. Овога дана победе Цркве, сваке године се присећамо, да би се загрејали надом и јасно видели Онога Који се невидљиво за Цркву своју бори и толиким је победама овенчава. Стога, наша Света Црква првенствено слави Бога који је помогао да се сачува православна вера кроз многе векове, кроз велике борбе против разних и многобројних насилника и моћника овога света, као и против свих унутрашњих непријатеља. Црква је кроз векове увек била "војинствујућа", стално се борила и бранила се, подносећи велике жртве и проливање невине крви, а и трпећи неописиве муке. У време многих и честих робовања, православље је трпело од спољних непријатеља, а у време мира и слободе – од унутрашњих. Нестајали су и пропадали многи њени непријатељи, али Црква није никад изгубила битку. Падале су многе главе хришћанских мученика, али Црква није остала никада обезглављена.

Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ.

После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

Свети великомученик Теодор Тирон

Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве.

Свети мученици у Евгенији

У вpeмe нечестивих царева римских беху многа гоњења на хришћане; безбројни исповедници имена Христова и мученици беху на разне начине убијани, а света тела њихова, бацана зверовима и птицама да их разнесу, била су потајно од стране верних скупљана и по скровитим местима, по кућама и по градинама чесно сахрањивана. Тако су и у Евгенији, близу Цариграда, биле сахрањене мошти многобројних светих мученика, за Христа пострадалих, и много се година није знало за њих. А када идолопоклоничко незнабоштво преста, и мучитеља неста, и под хришћанским царевима се просвети васељена светлошћу свете вере и Црква беше на миру, тада божанским откривењем на чудесан начин показаше себе из недара земље, као светилници испод поклопца, и свете мошти мученика у Евгенији.