Свети Евстатије II, Архиепископ српски, и Преподобни Роман

Спомен Светог оца нашег Евстатија II, Архиепископа српског - Овај свети Евстатије II беше архиепископ Српске Православне Цркве после архиепископа Јакова, то јест од 1292. године до 1309. године. Како вели за њега његов животописац архиепископ Данило, он "стече достојно име због трудова својих, бринући се за Богом поверено му стадо разумних оваца истинитог пастира Христа, свагда верујући да се у Богу уподобљава у духовном и бесмртном делу, и то на обе стране: с једне стране радећи на корист своје душе, а с друге стране бринући се неослабљено за свету Цркву, и стално гледајући на подвиг који му предстоји и на венац дарова од Христа".

Свети архиепископ Евстатије беше велики подвижник у личном животу и ревностан пастир у управљању Црквом. За његово време Српска Црква увећа се за три епископије: звечанску, лимску и скопску. Звечанска се још звала и бањска (са седиштем у манастиру Бањи) или липљанска. Седиште пак лимске епископије било је у манастиру светих Апостола Петра и Павла на реци Лиму, а скопске у Скопљу.

Поживевши богоугодно и пастирствовавши Христоподобно, Свети Евстатије се мирно упокоји у Господу 16 августа 1309 године. Одмах по престављењу би од свих слављен и спомињан због своје светости. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

Преподобни Роман Велики Чудотворац - Свете мошти му почивају у манастиру Светог Романа, у лепој шумовитој ували на путу између Ражња и Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Живео и делао на двеста година пре Немањића. Велики светитељ и просветитељ тог српскога краја. Народ се куне у том крају: "Светога ми Романа". И дандањи тамо се исцељују тешки болесници, нарочито умоболници и бесомучници. Манастир Светог Романа код Ђуниса подигао је Свети кнез Лазар.

Нерукотворен Образ Христов

У оно време када Господ наш Исус Христос живљаше на земљи међу људима и прохођаше градове и села Јудеје и околних земаља проповедајући Еванђеље и исцељујући сваку болест и сваки недуг на људима, живљаше у сиријском граду Едеси, с оне стране реке Еуфрата, кнез неки Авгар. Он боловаше од неизлечиве болести губе: споља беше покривен плавкастим ранама, а унутра му се распадаху кости, и сви му удови беху раслабљени. Чувши о Господу Христу и о великим чудесима која чини, како речју Својом исцељује губу, раслабљеност и сваку болест по људима, Авгара обузе силна жеља да својим очима види Творца таквих чудеса, надајући се да и сам добије од Њега исцељење. Но пошто њему беше немогуће да сам иде у Јудеју, он посла молбу Господу Исусу, молећи Га да дође к њему у Едесу. Али сумњајући да ће Господ хтети доћи к њему, Авгар упути у Палестину искусног живописца Ананију да живопише лик Његов, да бар гледањем лика Његова олакшава себи болове; тако велика беше љубав његова према Господу Христу, изазвана оним што он беше чуо о Њему.

Успеније Пресвете Богородице

По извршењу спасења рода људског Господом Христом и вазнесењу Његовом па небо, пречиста и преблагословена Дјева Марија, Мати Божија, посредница нашега спасења, поживе доста дуго међу првим хришћанима. И радоваше се Она великом духовном радошћу распрострањењу Цркве Христове по свој васељени и ширењу славе Сина и Бога свог. И још за време живота свог на земљи она очима својим виде остварење речи својих да ће је сви нараштаји називати блаженом (Лк. 1, 48), јер хришћани, славећи свуда Христа Бога, прослављаху и Његову Пречисту Матер која тада још живљаше на земљи. А када се напунише дани живота њена, Она се приближи свечаном и свеблаженом успенију свом, и веома жељаше изићи из тела и отићи к Богу, јер беше свагда обузета божанственом и непрестаном жељом да види преслатко и многожељено лице Сина свог, седећег с десне стране Оца на небу. И свагда горећи према Њему већом љубављу него Серафими, Она лијаше потоке суза из пресветих очију својих, топло се молећи Господу да је из ове долине плача узме к Себи у небеске блажене обитељи.

Свети пророк Михеј

Свети Михеј, први пророк са овим именом, бејаше из племена Јефремова, син Јемвлана. Живео је у дане светог пророка Илије, када над Израиљцима у Самарији цароваше Ахав са Језавељом, а над Јудејцима у Јерусалиму Јосафат. Јер у то време племена дванаест синова Јаковљевих беху раздељена на два царства: једно се звало царство Јудејско, са престоницом у Јерусалиму, сачињавала су га два племена, Јудино и Венијаминово; а друго се звало царство Израиљско, са престоницом у Самарији, у њега су улазила остала племена јеврејског народа. У Израиљском царству налазило се племе Јефремово, из кога беше и свети пророк Михеј.

Свети Михеј често изобличаваше израиљског цара Ахава за оне грехе, за које га и свети пророк Илија изобличаваше: за његово отпадање од Бога у идолопоклонство, и за неправде које је чинио. И ненавиђаше цар пророка изобличитеља, али се не усуђиваше да га убије, бојећи се Божје казне, и стидећи се невиности и светости праведнога мужа, и плашећи се остварења његових пророчких предсказања. Међутим пророк, дајући место неправедном гневу царевом, удаљаваше се из престонице и живљаше много по горама, да не би цара, често излазећи пред њега и изобличавајући га, покренуо на убилачку јарост.

Свети мученик Иполит

После мученичке кончине светог архиђакона Лаврентија, блажени Иполит, војеначалник и надзорник тамнице, погребе многонапаћено тело светог мученика, који најпре беше његов сужањ, а затим му постаде учитељ. У трећи дан после погреба блажени Иполит се врати својој кући. Сви укућани његови, - деветнаест душа на броју, - беху хришћани; они беху од светог Лаврентија научени хришћанској вери и крштени. Пошто се са свима укућанима заједнички помоли Богу, блажени Иполит се са свима њима причести Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове; а затим, после пријема духовне хране, би постављена трпеза за поткрепљење тела. Међутим, пре но што они почеше јести, дођоше војници и узевши блаженог Иполита одведоше га к цару Декију. Угледавши га, цар се насмеја и рече: Зар си и ти постао врач, јер си украо Лаврентијево тело? - Нисам ја врач већ хришћанин, одговори Иполит.